Kako je sve počelo…

Kako je sve počelo…

Nekako od kad znam za sebe, voleo sam perje i sve što se kreće i živi... tata je takođe u mladosti gajio golubove i to je za vreme 50-tih godina prošlog veka bilo sasvim normalno. Gotovo svaka kuća u selu je imala tavan sa golubovima koji su se tu naseljavali i oni su imali svrhu, prvo su čistili dvorište od ostataka zrn(e)vlja za kokama a kao drugo služili su i za jelo. Takođe i u Novom Sadu na Ribljoj pijaci, ljudi su donosili i prodavali mlade golubove za jelo. Sasvim normalna pojava je bila golubija supa i pohovano meso golupčića nedeljom, širom ove regije. Polako i bojažljivo su se pojavljivali i neki ukrasni golubovi i po neki zalutali sportski golub.

Tako da moja povezanost sa golubovima nikako nije bila i nije slučajna i dan danas....

Dve decenije kasnije, saznao sam, savim slučajno da su ti golubovi bili engleski tipleri poznati po celodnevnom letu, ali naša domaća izvedba, takozvani "Kikindski Rozdaši" (neki primerci doneti iz Engleske 1928. godine po nekim predanjima i nakon toga je nastao ovaj varijetet...).

Dani su prolazili, kraj leta i početak škole je bio na vidiku. Popodnevni odmor, pretvorio se u pasiju, pokušao sam da proniknem u njihovu ćud i ko je tu kome šta? Ubrzo sam shvatio da su u pitanju četiri ženke i tri mužjaka. Tri para su se šepurila i bila nekako skrajnuta, svaki par za sebe, a ženka koja je bila sama, stalno je nešto tražila. Nakon desetak dana i moje uobičajene rutine i druženja sa njima, ostalo ih je samo šest. Gledao sam, šetao naokolo ne bih li video gde se dede sedmi golub, ali od njega, u stvari nje, nije bilo traga.

Iznenanda se ka krovu komšijske kuće obrušio soko, gotovo nestvarnom brzinom, golubovi su se dali u beg, na sve strane, pokušavajući da pobegnu i da sačuvaju život. Nisam mogao da verujem šta se događa i da li postoji način da im pomognem. Na moje zaprepašćenje, soko je napadao više puta, golubovi su bezali glavom bez obzira, sve je trajalo minut a mene se činilo čitavu večnost, zebnja mi se u trenutku uvukla u srce, šta će se dogoditi sa njima?

Uspeli su, svi su na sigurnom, posle nekog vremena, jedan po jedan su se vratili na svoje zborno mesto, postalo mi je jasno šta se dogodilo sa ženkicom koje više nije bilo a verovatno i sa njenim mužjakom, kojeg nikada nisam video.

Teško mi je bilo da to prihvatim i pitao sam se zašto mora tako da se završi.....

Povratak u Kać, mesto gde sam odrastao, je bio pitanje dana. Zaokupljenost golubovima, bila je u drugom planu. Prvi školski dani, novi drugari, samo je na putu do škole i nazad, sa bakom, pogled lutao sa krova na krov, ne bi li uočio neke slične golubove. Mislim da sam znao svaki krov od škole do kuće.

Vreme je odmicalo i prošlo je prvo polu godište. Negde u proleće, tokom šetnje školskim dvorištem, ugledao sam u uglu, iza zgrade, mali golubarnik. Prvo bojažljivo, a posle izvesnog vremena sam bio redovno na njegovoj žici, gledajući pernate stanovnike. Bile su to pismonoše, u svojoj punoj raskoši, spremni za let i takmičenje, savršenog perja, koje je sijalo na suncu, u gotovo svim postojećim golubijim bojama.

Nedugo zatim, video sam čoveka koji ulazi kod njih i hrani ih, sa toliko pažnje i nežnosti, obraćajući se svakome od njih po imenu.... Golubovi kao da su znali kako se ko zove i šta se od njih očekuje.

Taj čovek je bio i još uvek je, suprug moje učiteljice, a ispostaviće se mnogo godina kasnije i moj golubarski učitelj. Život je hteo da u jednoj porodici upoznam dvoje ljudi, koji su mi dali temelj za budući život, učiteljica Dragica i čika Toša.....

Video(ši) da je moja ljubav prema golubovima nemerljiva, tata mi poklanja vršačke prevrtače, koje smo doneli upravo iz Pavliša, gde sam se prvi put sreo sa rasnim golubovima. Držali smo ih u garaži u starom ormaru. Pošto su bili umetnici leta i prevrtanja, nikakav problem im nije predstavljalo, što treba da ulete kao akrobate, kroz vrata, do svog mesta.

Sa početkom nove školske godine i drugog razreda, stiže za mene neočekivan poklon, čika Toša mi poklanja prve pismonoše, bili su to crveni i crni, dva brata iz gnezda. Pregrađivanje tavana je bilo pod hitno, a sreća je bila što je prozor moje sobe gledao i izlazio direktno na malu terasicu tavana. Veće sreće i srećnijeg od mene nije bilo, moje prve pismonoše!!!!!

Čini mi se da tih meseci ni jednom nisam sišao stepenicama u kuću, već kroz prozor, pa u tavan pa merdevinama dole u dvorište, sa prvom stanicom u golubarniku. Produžni kabl sa sijalicom je bilo delo industrijske revolucije, u mom Svetu. Dane i noći nakon odrađenih školskih zadataka, provodio sam u golubarniku, upoznavao sam ja njih i oni mene. Tada sam naučio da i golubovi, kao psi ili mačke, odlično i sasvim sigurno prepoznaju svoje vlasnike, tačnije ljude koji se brinu o njima...... iz ove perspektive, ispostaviće se, rodila se ljubav za ceo život.....

I danas se sećam tih trenutaka, čini mi se da sam tada mnogo više znao o njima nego sada, koliko god se to činilo naopako......

Kako obično biva, nestrpljenje koje je u mom slučaju sveprisutno, je učinilo svoje. Mlade golubove po odvajanju treba nekoliko dana držati u volijeri, da bi videli svoju okolinu i znali gde im je novi dom. Ja nisam mogao više da čekam i otvorio sam ulaze, Crveni i Crni su brzinom svetlosti izleteli napolje, nakon nekog vremena crni se vratio i postao moj najverniji ljubimac, na žalost crvenog više nije bilo. Tužan i pomalo razočaran, svojom greškom, jer golubovi nikada nisu krivi, uvek je problem u odgajivaču/vlasniku, išao sam okolnim ulicama u potrazi za Crvenim. Nigde ga nije bilo, bio sam tužan i razočaran, nije mogao tren da prođe a da ne pogledam u nebo ili da pogledom pretražujem krovove, ne bi li ga spazio.

Vraćajući se iz škole, jednog popodneva, ugledao sam Crvenog na komšijskoj kući, kako uživa sa svojom ženkom, naselio se u prazan tavan komšijske kuće, snašao se u prirodi za hranu, našao vodu i vratio se onoj iskonskoj urođenoj osobini, postao je divlji golub.

Ipak mi je bilo drago, jer sam video da je živ, da ga grabljivice nisu dohvat(i)le i da uživa u svom okruženju. Često je znao da preleti preko moje kuće, kao da je želeo da mi da neki znak, da me nije zaboravio ali se odlučio na drugačiji način života. Čudno, ali ni ja nikada nisam pokušao da ga uhvatim i da ga prisilim da se vrati, jer ni u životu ne ide tako, stege nikoga nisu zadržale....

Mesecima kasnije, malo jato je bilo formirano, ali Crveni i Crni su zauvek ostali u mom srcu. Prvi klimavi koraci u svet takmičenja sa pismonošama bili su na vidiku....

Brojao sam dane do prvog treninga, mojih mladih golubova. Počinje se sa prvim trenizima sa udaljenosti od nekih 5 kilometara, pa svakih nekoliko dana, oni se nose sve dalje i dalje, tražeći put ka svojoj kući.

Automobil je u to vreme bio luksuz za sve, na sreću kroz moj Kać je prolazio šinobus, kojim smo čika Toša i ja putovali do N.Sada, sa našim ljubimcima u kutijama a onda dalje do Bačkog Petrovca, gde je bila naša poslednja stanica. Pogledi putnika, koji su listom išli na posao tim šinobusom u 5 sati ujutru, i njihova znatiželja, započinjala je našu priču, svaki put iznova. Postoje momenti kojih se u životu sećate iako možda nemaju veliku važnost u vašem životu, ili ipak imaju, ovo je jedan od tih momenata, koji su se ucrtali u moju memoriju.

Po povratku kući, putu nikada nije bilo kraja, a ja sam nervozno cupkao po šinobusu, trčeći sa stanice kući, da vidim da li su golubovi došli. Nedostajalo je nekoliko njih, jako sam se rastužio i dan danas posle 35 godina tugujem za svak(i)m izgubljenim golubom, nikada nisam uspeo da se pomirim sa činjenicom da nisu svi predodređeni za dobre takmičare i istrajne borce, bez obzira na negu i poreklo.

Došao je na red i prvi takmičarski let, golubove smo odneli u klub, bio sam manji od makovog zrna, gledao i upijao svaku reč takmičara oko mene, bile su to legende jugoslovenskog u to vreme a kasnije srpskog golubarstva. Doterani, sa tačnim rasporedom sedenja, pravljenja komisija za pakovanje i vrlo ozbiljni, u mojim dečjim očima bili su ogromni, u svakom pogledu.

Svaki golub je dobio svoju takmičarsku gumicu sa brojem, koja mu je stavljana na nogu, nakon toga biva zaveden u takmičarski list i ubačen u kamion sa kavezima. Na posletku je uvek bilo obavezno pojenje golubova, kako bi im se utolila žeđ, tokom putovanja.

Nedeljno jutro, u 6 sati zvoni telefon, čika Toša javlja: "mali čekaj, pušteni su golubovi, ako bude sve u redu sa 120 kilometara, trebalo bi da dođu za neka dva sata..." mislim da su to najduža dva sata u mom životu bila..... u jednom momentu crna tačka je kao grom padala ka mom krovu, "evo ga, tata evo ga," vikao sam iz sveg glasa, sačekao sam da golub uđe u golubarnik, skinuo mu prsten sa noge, zajahao bicikl i pravac u centar kod čika Toše, da ubacimo prsten u sat.

To su bili mehanički satovi sa dobošem u koji se ubacivalo prstenje i prilikom svakog otkucaja nakon ubacivanja gumenog prstena, na pokretnoj papirnoj traci je ostajao otisak o vremenu dospeća određenog goluba....... Čini mi se da sam od ulaza u Kać, gde sam živeo, do centra doleteo za dva minuta..... cičao sam od sreće, verujte mi da i sada odskočim od stolice dok ovo kucam, isto ali isto osećanje me prožima......

Kakvi su to dani detinjstva bili.........

Dani su prosto leteli u iščekivanju vikenda i pakovanja golubova za sledeće takmičenje. Uvukli su mi se pod kožu i tada sam znao, da sam kupljen za ceo život. Upoznao sam toliko divnih ljudi, a svima nam je bila zajednička, ljubav prema pismonošama. Kada je golub u pitanju, nisu bile bitne ni godine, ni zanimanje ni društveni položaj, jer tamo smo bili svi isti, jedina tema koja nas je zaokupljala, bila je pismonoša.

Ulica Marka Miljanova, golubarski klub, u ćošku su se kartali stari prevej(i)ani asovi, ja sam se sa nekolicom klinaca muvao po dvorištu, čekajući rezultate prethodnog leta i pokušavajući da saznam nešto novo i eventualno dobijem nekog goluba.

Svako posle podne smo špartali biciklovima po selu, ja sam zagledao krovove, nadajući se da ću naći nekog zalutalog goluba, Joca, Arpad koji je postao istinski šampion i ja, bili smo neumorni sa idejama i prepravkama naših tavana. Joca i Arpad su imali zlatne ruke a ja pregršt ideja, od kojih mnoge nisu imale veze sa mozgom ali su meni zvučale zanimljivo.

Vrhunac našeg pronalazaštva bila su gnezda koja smo lili od betona, posle mnogo i dan-danas se smejemo, zato što pre meseca maja nismo imali mlade, jer su se jaja smrzavala na betonu..

Tada se u Kać doselio Milan Pajović - Micke, legenda golubarstva, često sam vozio bicikl pored njegove kuće, ne bi li uspeo da bacim pogled na golubove, koji su bili utegnuti kao lipicaneri, dvadeset godina kasnije, postajemo prijatelji i to prijateljstvo traje i danas....

Temerinska pijaca je bila priča za sebe, pre nje mesto okupljanja golubara bila je Riblja pijaca. Tata je odlazio na rekreaciju nedeljom od 7 ujutru, ja sam ga obučen čekao već u 6 i jedva čekao da me ostavi na pijaci. Tih 4 ili 5 sati provedenih tamo, za mene je bilo neprocenjivo, znao sam svaku kutiju i svakog goluba u njoj, pregledao, dobijao na poklon i to je u mojim očima bilo veliko kao kuća.

Uvek je bilo i nedodirljivih tipova, šepurili su se među nama, a svojim nadmenim stavom i svim znanjem Sveta, vezanim za golubove. Mi klinci, pratili smo ih iz prikrajka i sa oduševljenjem slušali te priče ali skrajnuti kao nevažni. Kao i uvek u životu, velika većina takvih, nije imala osnove za takav stav i ophođenje, što se godinama kasnije i pokazalo.

Došao je na red i polazak u srednju školu u Novi Sad, odlazak ujutru, povratak uveče, sve manje vremena sam provodio sa golubovima. I sada me neka seta uhvati kada pomislim kako sam ih sve više zapostavljao. Moja interesovanja su se proširila i oni su ostali tako nekako u zapećku, neplanirano ... Naše druženje se svelo samo na redovno hranjenje i letimičan pogled na njih a oni kao da su znali i čekali su me bez izuzetka, možda se nadajući.... ili sada već umišljam ....

Tek sada, posle 30 i više godina, vidim koliko sam bio srećan, što sam imao mogućnosti da se družim sa njima i da odrastam u prelepom mestu - Kaću, koje će u mom srcu imati uvek posebno mesto mada u ranoj mladosti nije bilo tako. Polaskom u srednju školu, promenilo se i društvo na koje sam navikao, dešavali su se komentari da smo seljaci i to me baš pogađalo, do duše kada sam pokušavao da se prikačim putnicima u školi, jer su mogli ranije sa časova, odgovor je bio da je Kać blizu i nisam u toj grupi. Tek sada se osvrćući, toliko sam srećan što sam tamo odrastao i ponosim se svojim mestom odrastanja, jer mi je toliko toga različitog dalo .........

Nit vezanu za golubove ni u najluđim godinama u svakom pogledu, nisam gubio. Nedeljom sam znao da skoknem do Temerinske ili na čekanje golubova kod Pere Popova, čika Bate.... subota veče izlazak u grad ali nedelja u 7 ujutru znalo se, negde moram da odem i vidim golubove.....