Како је све почело…

Како је све почело…

Некако од кад знам за себе, волео сам перје и све што се креће и живи... тата је такође у младости гајио голубове и то је за време 50-тих година прошлог века било сасвим нормално. Готово свака кућа у селу је имала таван са голубовима који су се ту насељавали и они су имали сврху, прво су чистили двориште од остатака зрневља за кокама а као друго служили су и за јело. Такође и у Новом Саду на Рибљој пијаци, људи су доносили и продавали младе голубове за јело. Сасвим нормална појава је била голубија супа и поховано месо голубчића недељом, широм ове регије. Полако и бојажљиво су се појављивали и неки украсни голубови и по неки залутали спортски голуб.

Тако да моја повезаност са голубовима никако није била и није случајна и дан данас....

Две деценије касније, сазнао сам, савим случајно да су ти голубови били енглески типлери познати по целодневном лету, али наша домаћа изведба, такозвани "Кикиндски Роздаши" (неки примерци донети из Енглеске 1928. године по неким предањима и након тога је настао овај варијетет...).

Дани су пролазили, крај лета и почетак школе је био на видику. Поподневни одмор, претворио се у пасију, покушао сам да проникнем у њихову ћуд и ко је ту коме шта? Убрзо сам схватио да су у питању четири женке и три мужјака. Три пара су се шепурила и била некако скрајнута, сваки пар за себе, а женка која је била сама, стално је нешто тражила. Након десетак дана и моје уобичајене рутине и дружења са њима, остало их је само шест. Гледао сам, шетао наоколо не бих ли видео где се деде седми голуб, али од њега, у ствари ње, није било трага.

Изненанда се ка крову комшијске куће обрушио соко, готово нестварном брзином, голубови су се дали у бег, на све стране, покушавајући да побегну и да сачувају живот. Нисам могао да верујем шта се догађа и да ли постоји начин да им помогнем. На моје запрепашћење, соко је нападао више пута, голубови су безали главом без обзира, све је трајало минут а мене се чинило читаву вечност, зебња ми се у тренутку увукла у срце, шта ће се договити са њима?

Успели су, сви су на сигурном, после неког времена, један по један су се вратили на своје зборно место, постало ми је јасно шта се догодило са женкицом које више није било а вероватно и са њеним мужјаком, којег никада нисам видео.

Тешко ми је било да то прихватим и питао сам се зашто мора тако да се заврши.....

Повратак у Каћ, место где сам одрастао, је био питање дана. Заокупљеност голубовима, била је у другом плану. Први школски дани, нови другари, само је на путу до школе и назад, са баком, поглед лутао са крова на кров, не би ли уочио неке сличне голубове. Мислим да сам знао сваки кров од школе до куће.

Време је одмицало и прошло је прво полу годиште. Негде у пролеће, током шетње школским двориштем, угледао сам у углу, иза зграде, мали голубарник. Прво бојажљиво, а после извесног времена сам био редовно на његовој жици, гледајући пернате становнике. Биле су то писмоноше, у својој пуној раскоши, спремни за лет и такмичење, савршеног перја, које је сијало на сунцу, у готово свим постојећим голубијим бојама.

Недуго затим, видео сам човека који улази код њих и храни их, са толико пажње и нежности, обраћајући се свакоме од њих по имену.... Голубови као да су знали како се ко зове и шта се од њих очекује.

Тај човек је био и још увек је, супруг моје учитељице, а испоставиће се много година касније и мој голубарски учитељ. Живот је хтео да у једној породици упознам двоје људи, који су ми дали темељ за будући живот, учитељица Драгица и чика Тоша.....

Видевши да је моја љубав према голубовима немерљива, тата ми поклања вршачке превртаче, које смо донели управо из Павлиса, где сам се први пут срео са расним голубовима. Држали смо их у гаражи у старом ормару. Пошто су били уметници лета и превртања, никакав проблем им није представљало, што треба да улете као акробате, кроз врата, до свог места.

Са почетком нове школске године и другог разреда, стиже за мене неочекиван поклон, чика Тоша ми поклања прве писмоноше, били су то црвени и црни, два брата из гнезда. Преграђивање тавана је било под хитно, а срећа је била што је прозор моје собе гледао и излазио директно на малу терасицу тавана. Веће среће и срећнијег од мене није било, моје прве писмоноше!!!!!

Чини ми се да тих месеци ни једном нисам сишао степеницама у кућу, већ кроз прозор, па у таван па мердевинама доле у двориште, са првом станицом у голубарнику. Продужни кабл са сијалицом је било дело индустријске револуције, у мом Свету. Дане и ноћи након одрађених школских задатака, проводио сам у голубарнику, упознавао сам ја њих и они мене. Тада сам научио да и голубови, као пси или мачке, одлично и сасвим сигурно препознају своје власнике, тачније људе који се брину о њима...... из ове перспективе, испоставиће се, родила се љубав за цео живот.....

И данас се сећам тих тренутака, чини ми се да сам тада много више знао о њима него сада, колико год се то чини наопако......

Како обично бива, нестрпљење које је у мом случају свеприсутно, је учинило своје. Младе голубове по одвајању треба неколико дана држати у волијери, да би видели своју околину и знали где им је нови дом. Ја нисам могао више да чекам и отворио сам улазе, Црвени и Црни су брзином светлости излетели напоље, након неког времена црни се вратио и постао мој највернији љубимац, на жалост црвеног више није било. Тужан и помало разочаран, својом грешком, јер голубови никада нису криви, увек је проблем у одгајивачу/власнику, ишао сам околним улицама у потрази за Црвеним. Нигде га није било, био сам тужан и разочаран, није могао трен да прође а да не погледам у небо или да погледом претражујем кровове, не би ли га спазио.

Враћајућу се из школе, једног поподнева, угледао сам Црвеног на комшијској кући, како ужива са својом женком, населио се у празан таван комшијске куће, снашао се у природи за храну, нашао воду и вратио се оној исконској урођеној особини, постао је дивљи голуб.

Ипак ми је било драго, јер сам видео да је жив, да га грабљивице нису дохватиле и да ужива у свом окружењу. Често је знао да прелети преко моје куће, као да је желео да ми да неки знак, да ме није заборавио али се одлучио на другачији начин живота. Чудно, али ни ја никада нисам покушао да га ухватим и да га присилим да се врати, јер ни у животу не иде тако, стеге никога нису задржале....

Месецима касније, мало јато је било формирано, али Црвени и Црни су заувек остали у мом срцу. Први климави кораци у свет такмичења са писмоношама били су на видику....

Бројао сам дане до првог тренинга, мојих младих голубова. Почиње се са првим тренизима са удаљености од неких 5 километара, па сваких неколико дана, они се носе све даље и даље, тражећи пут ка својој кући.

Аутомобил је у то време био луксуз за све, на срећу кроз мој Каћ је пролазио шинобус, којим смо чика Тоша и ја путовали до Н.Сада, са нашим љубимцима у кутијама а онда даље до Бачког Петровца, где је била наша последња станица. Погледи путника, који су листом ишли на посао тим шинобусом у 5 сати ујутру, и њихова знатижеља, започињала је нашу причу, сваки пут изнова. Постоје моменти којих се у животу сећате иако можда немају велику важност у вашем животу, или ипак имају, ово је један од тих момената, који су се уцртали у моју меморију.

По повратку кући, путу никада није било краја, а ја сам нервозно цупкао по шинобусу, трчећи са станице кући, да видим да ли су голубови дошли. Недостајало је неколико њих, јако сам се растужио и дан данас после 35 година тугујем за сваким изгубљеним голубом, никада нисам успео да се помирим са чињеницом да нису сви предодређени за добре такмичаре и истрајне борце, без обзира на негу и порекло.

Дошао је на ред и први такмичарски лет, голубове смо однели у клуб, био сам мањи од маковог зрна, гледао и упијао сваку реч такмичара око мене, биле су то легенде југословенског у то време а касније српског голубарства. Дотерани, са тачним распоредом седења, прављења комисија за паковање и врло озбиљни, у мојим дечјим очима били су огромни, у сваком погледу.

Сваки голуб је добио своју такмичарску гумицу са бројем, која му је стављана на ногу, након тога бива заведен у такмичарски лист и убачен у камион са кавезима. На послетку је увек било обавезно појење голубова, како би им се утолила жеђ, током путовања.

Недељно јутро, у 6 сати звони телефон, чика Тоша јавља: "мали чекај, пуштени су голубови, ако буде све у реду са 120 километара, требало би да дођу за нека два сата..." мислим да су то најдужа два сата у мом животу била..... у једном моменту црна тачка је као гром падала ка мом крову, "ево га, тата ево га," викао сам из свег гласа, сачекао сам да голуб уђе у голубарник, скинуо му прстен са ноге, зајахао бицикл и правац у центар код чика Тоше, да убацимо прстен у сат.

То су били механички сатови са добошем у који се убацивало прстење и приликом сваког откуцаја након убацивања гуменог прстена, на покретној папирној траци је остајао отисак о времену доспећа одређеног голуба....... Чини ми се да сам од улаза у Каћ, где сам живео, до центра долетео за два минута..... цичао сам од среће, верујте ми да и сада одскачем од столице док ово куцам, исто али исто осећање ме прожима......

Какви су то дани детињства били.........

Дани су просто летели у ишчекивању викенда и паковања голубова за следеће такмичење. Увукли су ми се под кожу и тада сам знао, да сам купљен за цео живот. Упознао сам толико дивних људи, а свима нам је била заједничка, љубав према писмоношама. Када је голуб у питању, нису биле битне ни године, ни занимање ни друштвени положај, јер тамо смо били сви исти, једина тема која нас је заокупљала, била је писмоноша.

Улица Марка Миљанова, голубарски клуб, у ћошку су се картали стари превејани асови, ја сам се са неколициом клинаца мувао по дворишту, чекајући резултате претходног лета и покушавајући да сазнам нешто ново и евентуално добијем неког голуба.

Свако после подне смо шпартали бицикловима по селу, ја сам загледао кровове, надајући се да ћу наћи неког залуталог голуба, Јоца, Арпад који је постао истински шампион и ја, били смо неуморни са идејама и преправкама наших тавана. Јоца и Арпад су имали златне руке а ја прегршт идеја, од којих многе нису имале везе са мозгом али су мени звучале занимљиво.

Врхунац нашег проналазаштва била су гнезда која смо лили од бетона, после много и данас се смејемо, зато што пре месеца Маја нисмо имали младе, јер су се јаја смрзавала на бетону..

Тада се у Каћ доселио Милан Пајовић - Мицке, легенда голубарства, често сам возио бицикл поред његове куће, не би ли успео да бацим поглед на голубове, који су били утегнути као липицанери, двадесет година касније, постајемо пријатељи и то пријатељство траје и данас....

Темеринска пијаца је била прича за себе, пре ње место окупљања голубара била је Рибља пијаца. Тата је одлазио на рекреацију недељом од 7 ујутру, ја сам га обучен чекао већ у 6 и једва чекао да ме остави на пијаци. Тих 4 или 5 сати проведених тамо, за мене је било непроцењиво, знао сам сваку кутију и сваког голуба у њој, прегледао, добијао на поклон и то је у мојим очима било велико као кућа.

Увек је било и недодирљивих типова, шепурили су се међу нама, а својим надменим ставом и свим знањем Света, везаним за голубове. Ми клинци, пратили смо их из прикрајка и са одушевљењем слушали те приче али скрајнути као неважни. Као и увек у животу, велика већина таквих, није имала основе за такав став и опхођење, што се годинама касније и показало.

Дошао је на ред и полазак у средњу школу у Нови Сад, одлазак ујутру, повратак увече, све мање времена сам проводио са голубовима. И сада ме нека сета ухвати када помислим како сам их све више запостављао. Моја интересовања су се проширила и они су остали тако некако у запећку, непланирано ... Наше дружење се свело само на редовно храњење и летимичан поглед на њих а они као да су знали и чекали су ме без изузетка, можда се надајући.... или сада већ умишљам ....

Тек сада, после 30 и више година, видим колико сам био срећан, што сам имао могућности да се дружим са њима и да одрастам у прелепом месту - Каћу, које ће у мом срцу имати увек посебно место мада у раној младости није било тако. Поласком у средњу школу, променило се и друштво на које сам навикао, дешавали су се коментари да смо сељаци и то ме баш погађало, до душе када сам покушавао да се прикачим путницима у школи, јер су могли раније са часова, одговор је био да је Каћ близу и нисам у тој групи. Тек сада се осврћући, толико сам срећан што сам тамо одрастао и поносим се својим местом одрастања, јер ми је толико тога различитог дало .........

Нит везану за голубове ни у најлуђим годинама у сваком погледу, нисам губио. Недељом сам знао да скокнем до Темеринске или на чекање голубова код Пере Попова, чика Бате.... субота вече излазак у град али недеља у 7 ујутру знало се, негде морам да одем и видим голубове.....